ŠTA JE SA MNOM ?

Pitati mogu svi ali admistrator(Enes) samo može dati odgovor!

Moderator: EMIRgr

Odgovori
Islam u srcu
Posmatrač
Postovi: 6
Pridružio se: Uto Maj 17, 2011 10:18 am

ŠTA JE SA MNOM ?

Post od Islam u srcu » Sre Apr 06, 2016 2:34 pm

Essealamu alejkum,
moilim sve koji poznaju ovu tematiku da mi daju savjet, jer ja ne znam kako dalje da nastavim sa životom? Bolujem od sihra već 13 godina. Kada sam prvi put imala probleme prvo su se počeli javljati problemi sa mokraćnim kanalima, konstantno mi se islo u wc, nikakve upale nista nisam imala, mediicinski sve ok, to mi je toliko problema stvorilo u životu da sam počela osjećati strah, potom je uslijedila moja želja da smršam, gdje sam smršala do granica anoreksije, onda se javio strah da sam dobila anoreksiju. Naravno ja tad nisam pojma imala ništa ni o sihru ni o liječenju. Nakon toga desili su mi se tad mi nekakve cudne napadi u smislu da sam u par navrata osjetila kao neki udar, pa se javio strah, pa onda gubljenje ravnoteže, težina u tijelu,spavanje. Tad su uslijedile sve moguće medicinske pretrage, koje su bile ok, da bi me potom neki porodicni prijatelji i jedan član famelije počeli vodati po stravama. Ja tad pojma nisam imala o tim stvarima. Nakon toga uslijedilo je par odlazaka hodzama koji su mi dvalai zapise, da skratim ja tad nisam znala ni sta mi je ni kako mi je, bila sam jako loše i mislila sam da cu umrijeti . Nit sam znala da je to neispravan način liječenja. Hoću da kažem nekako me to popustalo, nakon godiinu dana, ja nastavila život, mada nikad više nisam imala mira u duši. Nekako je to ostavillo traga na meni. Al sam funkcionisala, trudila se živjela. Nakon završetka studija, vraćam se u rodni grad, upoznajem svog sadašnjeg muža. Slučajno smo se jedne prilike dotakli te teme i ja sam mu spomenula na šta je on rekao da to nije ispravan vid liječenja. Preporučio mi je Bekaru. Naravno uslijedilo je testiranje i moj šok nakon re<kcija. Želim da budem kratka pa skraćujem koliko mogu. Hoću da kažem posljednjih sest godina sam na namazu. Nekako sam uz sve probleme sa sihrima uspjevala da funkcionišem. Rodila sam dvoje djece elhamdulilah, dobila sam dobar posao. Njihov uticaj na mene ogledao se u vidu nekakvog straha koji se javljao u meni, naročito kad sam u društvu drugih ljudi. Konkretno nekad na poslu sam se prepala nešto vezano za neugodne tjelesne mirise i od tad iako sam i ranije uvijek vodila računa o tome, to se počelo toliko odražavati na mene da sam počela pretjerano voditi računa o higijeni i uvijek sam bila nesigurna po tom pitanju. >Znalo mi se dešavati da kad sam u društvu stalno mislim na to... cak sam imala vesvese da me ljudi ogovoaraju. Nekako sam znala da je to njihov uticaj pa sam se nekad oko tog nervirala, nekad ne. Hoću da kaćem stvaralo mi j e problem. Iako sm ranije sa bliskim ljudima pričala o tom svi su mi rekli da umišljam i da se bezveze opterećujem s tim, da se opustilem i uživam. Ali meni nešto nije dalo mira. Naravno bilo je tu i drugih problema poput opsesivnih misali koje sam ja ignorisala, al koje su me nekad i opterecivale. No ovo zadnje koje me proganjalo zadnjih osam godina je bilo konstantno jer sam valjda tu bila najtanja. Konačno želeći da stavim tačku na i i da riješim tu dilemu koja me muči odlučim da porazgovaram sa meni najbližom osoobom sa kojom radim i koja je znala da ja imam probleme sa sihrima (al koja ne zna kako to djeluje na čovjeka) i razmišljam ja da je pozovem da razgovaramo. U tom mi se desi neki problem , razboli mi se tetka (depresija ), pa nana i mene sve to pogodi i dok razmišljam da pozovem tu prijateljicu meni se desi dok sam čuvala djecu i bila sama u kući kao nekakav napad, ne znam kako da to objasnim doživila sam nešto kao da mi se mozak ukočio i nekakve nekontrolisane misli su mi počele dolaziti i to kako ja smrdim, kako mi je došao kraj, kako će oni mene ubiti, u isto vrijeme meni se komplet tijelo od glave do pete ukoči, i onda misli kako sam luda, kako trebam ići dr, kako smo svi opsihireni, kako ovo ono, ja ne mogu da maknem, al to je bila nekakva silina misli ni na šta drugo da okrenem misli....previjam se od bolova. Naravno mužu i roditeljima kažem šta je bilo, tražimo učaqča rukje, meni počinje povraćanje, pa nesanica, pa nekakvi strahovi, kosti mišići sve me boli, ne mogu iz kreveta, previjam se od bolova, na kraju mi se pojavbi nekakav strah na oči. u šta god pogledam strah me. Gledam usvoju djecu strah me hvata, u glavi misli kao i u njima je dzin, svi smo opsihirni. Izađem vani gledam u mačku nekakav me strah i misli i u njoj je dzin, pogledam u tv strah me..... Užas živi. Ne mogu da dobijem nikog od učača. Odem dr. sumnjamo na postporodjajnu depresiju ( beba ima 5 mjeseci ) ja jedva stojim na nogama, kažem mu za taj strah na oči (u međuvremenu maćem se naulenim čurokotovim uljem, vodom, klanjam.... On mi daje nekakve antidepresive, kaže to je lebdeći strah proći će ali neće brzo....počinjem da pijem tablete . Njima znači treba da djeluju dvije do tri sedmice u tom to nestaje, taj strah na oči. Odem učaču rukje. Naravno reakcije pokazuje krst na čelu,kao ubiće me i sl.... Helem da skratim . To se dešava od decembra mjeseca. Ja sam sluđena....pojma nemam šta mi se dešava, na namazu sam, dovim, klanjam, molim Alaha samo da mi skrati muke, ne mogu od bolova da hodam, ne mogu da se koncentrišem....došlo mi da se ubijem. Najgora stvar, mama koja je oko mene. ide mi misao da mrzim mamu, na namazu stojim idu mi misli da em Bog mrzi, da mrzim Boga estagfirulah.... E sad od decembra do danas sam prošla Dzehenem ali doslovno..... do toga da sam počela da sumnjam u vlastiti razum. Zlo mi je. Imam divnog muža, djecu, posao, roditelje punu podršku, prijatelje... A u ova cetiri mjeseca moj život je Dzehenem ali doslovno, tolika nesigurnost, toliki strah, iza toga sam pala u depresiju ....hiljadu mi je misli prošlo kroz glavu, šta ako izgubim razum, ako kome kakvo zlo nanesem, ja sama s djecom po čitav dan. Za ovo moje stanje znaju samo moji roditelji, brat, muž i jedna draga prijateljica i dr. neuropsihijatar i dragi Allah. Učač rukje je rekao da je sve to od sihra. Ja sam sad u situaciji da ne znam šta da radim Allaha mi dragog. Shvatila sam da su mi uništili život, sa 32 godine pijem antidepresive i lijekove za smirenje, imam dvoje male djece kojima najviše treba zdrava majka, muža koji je divan i kojem sam nudila razvod ali koji ne želi da čuje za to....Do rpije par dana nisam mogla na noge, ne mogu opisati količinu bolova koje sam pretrpila. Znači dovila sam Allahu da mi skrati muke....ostala sam u životu, nisam se ubila jer je samoubistvo zabranjeno, imam hiljadu obaveza u životu, za dva mjeseca treba da idem na posao koji je odgovoran i rij je o jednom organu uprave, imam dvoje male djece, muža... a ja jednostavno ne znam šta i kako dalje kad mi stalno u glavi ide to šta sam prošla, ne mogu da se opustim, depresivna sam, stid me naroda, sve mislim neko će nešto primjetiti, pitam se jesam li normalna....uz to se trudim da budem koliko toliko zbog djece prisebna a najradije ne bih ustala iz kreveta cijeli dan, izgubila sam volju i za namazom....hoću da kažem ja ne znam nikako kako dalje. Kad mi se desio taj napad osjećala sam se kao Allahov borac, želja mije bila samo da ustrajem... sad sam beskrajno depresivna i izgubljena...Allaha mi dragog ja ne znam kako dalje, snage nemam, ovo je najveće poniženje koje sam doživila u životu. Ništa mi nije jasno. Bilo mi je došlo da se ubijem....i kontala sam ako to učinim zar i meni slijedi Džehenem, kao i onom što mi je napravio sihre i uništio život...Ja nikada nikome zla nisam nanijela, prije bih sebe ubila nego nekom nepravdu nanijela. Molim svu braću i sestre da me posavjetuju šta da radim, ja ne znam... je li moguće da je to sve od sihra ili sam ja imala nekakav nervni slom ili depresiju ili neku drugu psihičku bolest. Ja Allaha mi ne znam šta da radim, ne mogu da se koncentrišem ni na šta, niti znam kako da nastavim život. Proživila sam užas. Toliko mi je žao svih nas koji ovo deveramo. Ja bih voljela da mi je Allah dao bilo kakvu fizičku bolest, nego ovo...Nemam riječi,život mi se pretvorio u Dzehenem. Molim za savjete. Allah Vas nagradio

Odgovori